Analiza krvi ili KKS (kompletna krvna slika) predstavlja jednu od najčešće traženih laboratorijskih analiza podjednako kod dece kao i kod odraslih. Polazna je osnova za utvrđivanje opšteg zdravstvenog stanja pacijenta zbog sposobnosti detekcije upalnih procesa (kao što je CRP u krvi), infekcija, poremećaja koagulacije krvi, a služi i za utvrđivanje anemije i nekih maligniteta. Takođe je korisna i za praćenje toka bolesti, ali i procene uspešnosti primenjene terapije u lečenju. Od parametara obuhvata:
U laboratoriji se za analizu krvne slike koriste uzorci venske ili kapilarne krvi, a krvnu sliku uvek tumači lekar u skladu sa kliničkom slikom pacijenta.
Eritrociti sadrže veliku količinu hemoglobina, pa je njihova glavna uloga u transportu kiseonika u cirkulaciji. Međutim, i pored toga, predstavljaju parametar sa malom dijagnostičkom vrednošću zato što i minimalne promene u volumenu plazme (dehidratacija, dijareja, itd.) menjaju njihov broj. Stoga se uvek posmatra samo sa hemoglobinom i hematokritom u kombinaciji. Referentne vrednosti se razlikuju u odnosu na pol (kod odraslih muškaraca je viši nego kod žena) i uzrast.
Predstavlja odnos volumena eritrocita i volumena pune krvi u uzorku kapilarne ili venske krvi. Uz hemoglobin i broj eritrocita predstavlja parametar za procenu postojanja anemije. Referentne vrednosti se razlikuju u odnosu na pol (kod odraslih muškaraca je viši nego kod žena) i uzrast (deca, odrasli).
Hemoglobin je hemprotein, koji vezuje dvovalentno gvožđe (Fe2+) u cirkulaciji I time omogućava oksigenaciju i prenos kiseonika iz pluća do perifernih tkiva, što je njegova osnovna uloga u organizmu. Stoga je njegova koncentracija osnovni laboratorijski parametar za postavljanje dijagnoze i diferencijacije anemija, koje prema deficitu hemoglobina mogu biti: blage, srednje teške, teške i po život opasne. Koncentracija hemoglobina u krvi pokazuje cirkadijalni ritam, pri čemu su njegove vrednosti najviše ujutro, a referentne vrednosti za hemoglobin se razlikuju u odnosu na rasu, starost i pol (kod odraslih muškaraca vrednosti su više nego kod žena).
Predstavlja eritrocitni indeks koji služi za klasifikaciju anemija, rano otkrivanje sekundarnih anemija (koje nastaju kao posledica nekih stanja i bolesti) i ispitivanje etiologije anemija. Na osnovu ovog parametra, anemije se dele na normocitne (80-100 fL), mikrocitne (<80 fL) i makrocitne (>110 fL) anemije.
Izvedena je veličina koja predstavlja odnos koncentracije hemoglobina i broja eritrocita u krvi. Može biti normalan, snižen ili povišen u zavisnosti od bolesti ili stanja pacijenta.
Izvedena je veličina koja upućuje na sadržaj hemoglobina u eritrocitima odnosno morfologiju eritrocita. Ne zavisi od uzrasta ni pola. Može biti normalan ili snižen, ali fiziološki ne može biti veći od 370 g/L jer eritrociti ne mogu da sadrže više od 370 g/L hemoglobina.
RDW (indeks anizocitoze) (%) je parametar koji ukazuje na stepen heterogenosti u volumenu eritrocita, odnosno predstavlja varijaciju u veličini eritrocita. Vrednosti zavise od vrste hematološkog brojača, pa tako referentni intervali variraju u širokom rasponu. Uporedo sa MCV parametrom, olakšava morfološku klasifikaciju anemija.
Kod novorođenčadi je broj eritrocita viši nego kod odraslih, zatim brzo opada, da bi najniže vrednosti bile u periodu između drugog i četvrtog meseca života. Broj eritrocita se može povećati pri intenzivnoj fizičkoj aktivnosti, u stresu i uzbuđenju. Broj eritrocita je normalan ili snižen u hipohromnoj, mikrocitnoj anemiji (anemija usled nedostatka gvožđa) koja je ujedno i najčešća anemija u ljudskoj populaciji (oko 50% svih anemija), a fiziološki snižen kod trudnica zbog hipervolemije. Takođe, lažno snižen broj eritrocita nastaje pod uticajem hladnih aglutinina.
Više su kod novorođenčadi zbog fiziološki prisutne makrocitoze. U trudnoći se zbog hipervolemije hematokrit fiziološki snižava zajedno sa brojem eritrocita i hemoglobinom. U slučajevima dehidratacije kao posledice teških opekotina, dugotrajnog povraćanja ili primene diuretika, hematokrit može da bude lažno povećan.
Granična vrednost za žene bez obzira na godine života je 122 g/L, dok je za muškarce starosti do 60 godina granična vrednost 137 g/L, a starijih od 60 godina ona iznosi 132 g/L. Za trudnice su granične vrednosti za Hgb definisane u odnosu na starost trudnoće, pa je tako granična vrednost za Hgb u drugom trimestru 105 g/L i 110 g/L u prvom i trećem trimestru.
Kod novorođenčadi je koncentracija hemoglobina nekad i iznad 200 g/L zbog povećanog pO2 u toku intrauterinog života, da bi posle trećeg meseca života opala na ispod 100 g/L, a zatim postepeno rasla do puberteta. Kod pušača su vrednosti hemoglobina više nego kod nepušača, vertovatno zbog povećane koncentracije karboksihemoglobina. Boravak na višim nadmorskim visinama, kao i intenzivan fizički napor povećavaju koncentraciju hemoglobina u krvi. Takođe se vrednosti hemoglobina u krvi menjaju pod uticajem nekih lekova, posle transfuzije, hemoragije ili opekotina.
Vrednosti eritrocitnih indeksa (MCV i MCHC) upućuju na morfološke karakteristike eritrocita u perifernoj krvi i posledično na prisustvo i klasifikaciju anemije, pa se tako normalan MCV (80-100 fL) sreće u stanjima posle akutne hemoragije, u anemiji hroničnih bolesti, anemiji u endokrinim bolestima (hipotiroidizmu), anemiji u hroničnoj bubrežnoj insuficijenciji. Povišen MCV (>110 fL) je prisutan u megaloblastnoj anemiji, anemiji u bolestima jetre i hroničnom alkoholizmu i fiziološki kod novorođenčadi, dok je snižen MCV (<80 fL) tipičan za sideropenijsku anemiju zbog nedostatka gvožđa izazvanog neadekvatnim unosom gvožđa ili lošom apsorpcijom gvožđa, anemiju hronične bolesti ili hronični gubitak krvi.
Normalan MCHC (320-360 g/L) se sreće u megaloblastnoj anemiji (zajedno sa povišenim vrednostima za MCV, MCH i RDW), hemoliznoj anemiji, anemiji zbog akutnog krvarenja, anemiji hroničnih bolesti… Povišen MCHC se sreće u hereditarnoj sferocitozi, tzv. hiperhromija, gde vrednosti rastu i iznad 370 g/L, fiziološki kod novorođenčadi i u stanju dehidratacije. Normalno vrednosti MCHC mogu da se kreću do vrednosti od 370 g/L (jer eritrociti ne mogu da sadrže više hemoglobina od navedene koncentracije). Snižen MCHC (<320 g/L) je tipičan za hipohromnu anemiju kod talasemija, hronični gubitak krvi i mikrocitnu anemiju udruženu sa nedostatkom gvožđa.
Snižen MCH se obično javlja u mikrocitnoj i normocitnoj anemiji i talasemiji, dok je povišen MCH tipičan za makrocitnu anemiju i kod novorođenčadi.
Leukociti (WBC) su ćelije bele krvne loze koje učestvuju u zaštiti i odbrani organizma od infekcija. Uopšteno govoreći, obično se povišen broj leukocita sreće u bakterijskoj infekciji, dok se snižen broj leukocita nalazi u virusnoj infekciji, pri uzimanju nekih lekova ili za vreme hemioterapije, međutim broj leukocita bez leukocitarne formule ima mali klinički značaj.
U zavisnosti od tipa hematološkog analizatora, leukociti se pri određivanju parametara krvne slike dele na 3 subpopulacije: granulocite, limfocite i mononukleusne ćelije (3-part-diff ili trodelni hematološki brojači) ili na 5 subpopulacija: neutrofile, limfocite, monocite, eozinofile i bazofile (5-part-diff ili petodelni hematološki brojači). Svaka subpopulacija se izražava u vidu relativnog (%) i apsolutnog broja (#).
Neutrofili (neutrofilni granulociti) su najzastupljeniji među granulocitima i predstavljaju prvu liniju odbrane od bakterijske infekcije. Neutrofilija (apsolutan broj neutrofila iznad 8,6 x 109/L) može biti akutna (u akutnoj bakterijskoj infekciji, trudnoći, stresu, pri napornoj fizičkoj aktivnosti, pri porođaju, infarktu, za vreme operacije, pri opekotinama, traumi, kod terapije nekim lekovima,…) ili hronična (hronična inflamacija, malignitet, diabetes mellitus, uremija, nekroza tkiva, hronična hemoliza…). U bakterijskoj infekciji je udružena sa pozitivnim reaktantima akutne faze, kao što je C reaktivni protein (CRP). Posledica sniženog apsolutnog broj neutrofila ispod 2,3 x 109/L naziva se neutropenija, a najčešći uzroci su akutna infekcija virusima, autoimune bolesti, lekovi, parazitarne infekcije.
Eozinofilni granulociti (eozinofili) predstavljaju subpopulaciju leukocita čija je primarna uloga u organizmu zaštita od parazitarnih infekcija, kada se javlja eozinofilija (povišen apsolutan broj eozinofila u perfiernoj krvi iznad 0,5 x 109/L), a mogu biti povišeni i u alergijskim stanjima (astma, atopijski dermatitis, urtikarija, itd.), u nekim gastrointestinalnim i dermatološkim bolestima, bolestima vezivnog tkiva i drugo.
Bazofilni granulociti (bazofili) predstavljaju medijatore u odgovorima na upalu pa se sreću povišeni iznad 0,15 x 109/L (bazofilija) u infekcijama, hroničnim mijeloproliferativnim oboljenjima, ulceroznom kolitisu, reakcijama preosetljivosti (lekovi, hrana), ali i fiziološkim stanjima (trudnoća, ovulacija)…
Limfociti imaju ulogu u odbrani organizma od virusnih infekcija, pa se tako limfocitoza (povišen apsolutan broj limfocita iznad 5,5 x 109/L) najčešće sreće u virusnim infekcijama (infektivna mononukleoza, citomegalovirus, hepatitisi), ali i u hroničnoj limfocitnoj leukemiji, tireotoksikozi, pri terapiji nekim lekovima,… dok se snižen apsolutan broj limofcita u perifernoj krvi kod odraslih tj. limfopenija (<0,6 x 109/L) sreće u neoplazmama ili je posledica lečenja antineoplastičnim lekovima ili pri gladovanju.
Monocitoza (povišen apsolutan broj monocita iznad 0,8 x 109/L) se sreće u hroničnoj inflamaciji ili infekciji (aktivna tuberkuloza, infekcija urinarnog trakta, pluća), karcinomu, mijeloproliferativnim bolestima, u toku jakog fizičkog vežbanja, traume, pri oporavku od akutnih infekcija.
Trombociti (Plt), eng. platelets (krvne pločice) su parametar u okviru KKS koji u organizmu ima ulogu u zaustavljanju krvarenja.
Normalne vrednosti trombocita kod odraslih osoba iznose od 150-450 x 109/L. Veća koncentracija trombocita se javlja na rođenju, pa postepeno opada, da bi sa 12 godina dostigla vrednosti kao kod odraslih. Ukoliko ih nema dovoljno u organizmu, govorimo o trombocitopeniji, koja može biti uzrok ili posledica različitih poremećaja ili stanja, a kada se radi o povišenom broju trombocita tada je reč o trombocitozi ili trombocitopatijama.
Trombocitopenije predstavljaju broj trombocita u perifernoj krvi ispod 150 x 109/L, a manifestuju se krvarenjima u kožu i sluznice. Mogu biti urođene i stečene, a u zavisnosti od broja trombocita dele se na blage (100-150 x 109/L), umerene (50-100 x 109/L) i teške (<50 x 109/L). Blaga trombocitopenija je najčešća u trudnoći.
Trombocitoze su kvantitativni poremećaji broja trombocita, a osnovna podela je na primarne i sekundarne. U infekcijama, zapaljenjima, pri primeni nekih lekova, nekim anemijama i nakon akutnog krvarenja se sreću sekundarne tj. reaktivne trombocitoze gde je broj trombocita povišen, ali uvek ispod 1000 x 109/L.
MPV (fL) ili srednja zapremina trombocita se uvek posmatra zajedno sa brojem trombocita u KKS. Ima ograničen značaj zbog fiziološke varijacije u veličini trombocita kod zdravih osoba. Visok MPV u KKS upućuje na velike ili džinovske trombocite (koji su prisutni u sepsi), dok trombocitopenija sa povišenim MPV ima klinički značaj kod hemato-onkoloških pacijenata.
Parametar koji predstavlja heterogenost u veličini trombocita. Obično je povišen nakon transfuzije krvi, kada se zapaža varijacija u veličini trombocita.
PCT (L/L) (trombokrit) je analog hematokritu i odražava stvaran broj trombocita u krvi.
LUC (%) su velike, neobojene, peroksidaza negativne ćelije (monoblasti, limfoblasti i atipični limfociti) koji služe za praćenje akutnih leukemija i mijelodisplastičnog sindroma, a smatraju se prognostičkim faktorima u hroničnoj limfocitnoj leukemiji B ćelija i virusnim infektivnim bolestima.
Tekst napisala: Mr ph Ivana Vujatov, spec. medicinske biohemije načelnik laboratorije