microscope preloader

Biohemijska analiza: Referentne vrednosti i tumačenje

Biohemijskom analizom krvi ukratko zovemo veliku grupu različitih krvnih analiza. Jedan od najvažnijih pokazatelja opšteg stanja organizma je laboratorijska analiza krvi. Odstupanje od normalnih vrednosti ne znače uvek da je bolest prisutna, kao što je to i u obrnutom slučaju, da vrednost u normali znači odsustvo bolesti. Po savetu lekara, do 50. godine života, analize krvi treba obavljati jednom godišnje, a posle i češće.

Referentne vrednosti, u zavisnosti od pola i uzrasta pacijenta, predstavljaju unapred određeni raspon koncentracija svakog parametra zasebno. Vrlo je bitno, a to je nešto što svaka laboratorija mora da naznači, koji su reagensi i aparati korišćeni za te analize.

BIOHEMIJSKE ANALIZE CRP (C-reaktivni protein)

CRP je marker za upale, kao i važan indikator nekroze tkiva ili traume (povrede), član skupine proteina poznatih pod nazivom reaktor akutne faze upale. U ovom poslednjem slučaju , njegova vrednost mnogostruko raste, čak i 100 puta u roku od 24 časa. Kao takav, u laboratorijskoj dijagnostici je najčešće ispitivani protein krvne plazme, visoke osetljivosti i male specifičnosti. Proizvode ga jetra i masne ćelije (adipociti) i pripada pentraksinskoj proteinskoj porodici. Po sastavu je glikoprotein molekularne mase 110 kd, dok je po obliku prstenasti pentamer.

Kod zdravih osoba vrednost CRP-a je prisutna u vrlo malim koncentracijama. Referentna vrednost se ne razlikuje kod muškaraca i žena, a nema ni značajnijih razlika koje bi bile vezane za životnu dob. Varira od laboratorije do laboratorije – od 0 do 5 mg/dl ili manje od 10 mg/l. Koncentracija se određuje iz uzorka krvnog seruma ili plazme metodom imunoturbodimetrije. Takođe, tu su i Elisa test, aglutinacija, brza imunodifuzija itd.

Pored toga što se koristi za utvrđivanje akutnih upala, služi i za utvrđivanje organskih bolesti (infarkta srčanog mišića, infekcija ili tromboze), kao i raznih hroničnih bolesnih stanja (reumatske bolesti, hronične upale i maligni tumori). Takođe, važan je i za razlikovanje bakterijskih i virusnih infekcija.

Ovu poslednju prate povišena sedimentacija i broj leukocita, ali vrednost CRP-a ostaje u manjim granicama vrednosti nego što je to slučaj sa bakterijskom, kada je porast mnogo veći.

Takođe, koristi se uspešno i u razlikovanju Kronove bolesti od ulceroznog kolitisa, kao pomoć u dijagnostikovanju simptoma i bolesti organa za varenje, posebno za razlikovanje simptoma iritabilnog kolona od neke organske bolesti creva I razlikovnoj dijagnostici upala zglobova imišića, posebno kod ranog otkrića upala ovojnica zglobova.

Procene koncentracije CRP-a su korisne i u proceni napredovanja bolesti, odnosno efikasnosti terapije. Naprimer, uspešnom primenom antibiotske terapije, koncentracija CRP-a u krvnom serumu će pasti mnogo brže nego što je to slučaj sa primenom sedimentacije eritrocita (SE), tehnike koja već zastareva, a koristila se u poslednjih pedesetak godina. Praćenjem njegove vrednosti se može uticati na izbor delotvornijeg antibiotika. Samim tim, praćenje vrednosti CRP-a je od velikog značaja pri tretiranju infekcija kod beba i nedonoščadi.

Nakon nekog operativnog zahvata,vrednost CRP-a opada u roku ne dužem od 3 dana. Ukoliko do toga ne dođe, to ukazuje na infekciju kao komplikciju operativnog zahvata.

POVIŠENE I SNIŽENE VREDNOSTI CRP-a

Razlozi za menjanje vrednosti CRP-a u krvnom serumu mogu biti biološki i analitički.

U biološke spadaju:

  • pojačan fizički napor
  • godine
  • trudnoća
  • uzimanje oralnih kontraceptiva
  • pušenje
  • visoka nadmorska visina.

Najčešća dva analitička uzročnika koja mogu uticati na vrednost CRP-a su povišene masnoće u krvnom serumu (lipemija) i postojanje tzv. reumatoidnih faktora. Pušači imaju i statistički značajno više serumske vrednosti CRP-a od nepušača, dok u serumu osoba s normalnim i povišenim vrednostima holesterola i triglicerida nema statistički značajne razlike u vrednostima ovog proteina. Povišen nalaz CRP-a čest je i kod šećerne bolesti i arterijske hipertenzije.

Prema vrednostima visoko osjetljivog CRP-a (tzv. high sensitivity – hs-CRP) može se proceniti rizik od kardiovaskularnih bolesti:

  • hs-CRP manji od 1 mg/L – nizak rizik
  • hs-CRP od 1-3 mg/L – umeren rizik
  • hs-CRP veći od 3 mg/L – visok rizik.

Merenje koncentracije CRP-a u serumu pokazalo se vrlo važnim i dobrim pokazateljem rizika za nastanak infarkta srčanog mišića kod rizičnih osoba i onih koji imaju niske vrednosti LDL holesterola u krvi. Dokazano je da CRP podstiče aterosklerozu, a njegove povišene vrednosti mogu pomoći u objašnjenju razloga zbog kojih neke osobe dožive akutni infarkt srčanog mišića ili moždani udar i pored toga što su im koncentracije lipida u krvi normalne.

GGT – GAMA GLUTAMIL TRANSFERAZA

GGT je veoma osetljiv indikator za oboljenja jetre, mada je prisutan i u pankreasu i bubrezima. Najviše GGT-a ima u bubregu, prostati, jetri, epitelu tankog creva i mozgu, nalazi se na mestima intenzivne apsorpcije aminokiselina.

  • Normalne vrednosti su 10-61 za muškarce i 5-36 U/I za žene.

Aktivnost je povišena kod ciroze jetre, akutnog virusnog hepatitisa, hroničnog hepatitisa, pankreatitisa, infarkta miokarda, postojanja opstrukcije u žučnim putevima, tumora i oštećenja jetre izazvanog alkoholizmom, dekompenzovane srčane bolesti i tumora pankreasa

ALKALNA FOSFATAZA (ALP)

Alkalna fosfataza je grupno-specifični enzim koji katalizuje hidrolizu monoestera fosfatne kiseline i alkohola. Enzim je najviše prisutan u epitelu tankog creva, bubrežnim tubulima, kostima, jetri, placenti i leukocitima. ALP u serumu zdravih odraslih osoba uglavnom potiče iz jetre, a u serumu dece i iz kostiju.

  • Normalne vrednosti alkalne fosfataze u krvi: 40-129 U/l za muškarce; 35-105 U/l za žene.

POVIŠENE VREDNOSTI ALP

Povišene vrednosti mogu da ukazuju na povećanu razgradnju i bolest kostiju (osteoporoza, osteosarkom, metastaze, hiperparatireiodizam, Padžetova bolest). Karakteristično je povišenje u slučajevima postojanja prepreke u žučnim putevima i kod oboljenja jetre. Hodžkinova bolest, kongestija srca i ulcerativni kolitis daju umereno povišene vrednosti ALP-a u serumu. Povećane vrednosti pokazuju da se proces razgradnje i izgradnje kostiju odvija "punom parom", što je normalno samo u detinjstvu ili nakon preloma. Takođe, ALP je fiziološki povišen kod trudnica u trećem trimestru trudnoće.

AMINOTRANSFERAZE (TRANSAMINAZE)

Aminotransferaze su unutarćelijski enzimi koji učestvuju u metabolizmu aminokiselina i ugljenih hidrata. U visokim koncentracijama se nalaze u jetri, mišićima i mozgu. Određivanje katalitičke aktivnosti tih enzima značajno je u dijagnostici bolesti jetre i infarkta miokarda, i u diferencijalnoj dijagnostici bolesti jetre, pankreasa i drugih bolesti.

Njihova povećana koncentracija svedoči o propadanju ili oštećenju prvenstveno jetre - akutna infekcija ili toksično oštećenje jetre, ciroza ili rak jetre kao i o infarktu miokarda. 

Prisutni su u krvi u dva oblika: kao AST (ili SGOT) i ALT (ili SGPT).

Aspartat aminotransferaza (AST)

AST-a ima najviše u jetri, srčanom mišiću, a manje u mozgu, bubrezima, pankreasu, plućima i u nizu drugih organa.

  • Normalne vrednosti : < 40 IJ/I

Povišene vrednosti AST-a su prisutne kod infarkta miokarda, distrofije mišića, kod bolesti jetre – ima izrazito visoke vrednosti kod virusnog hepatitisa i u akutnom toksičnom hepatitisu. Takođe, kod opstruktivnog ikterusa, ciroze jetre, aktivnog hroničnog hepatitisa.

Alanin aminotransferaza (ALT)

  • Normalne vrednosti : < 40 IJ/I

Povišene vrednosti ALT ukazuju na akutno oštećenje jetre, najčešće izazvano terapijom antibioticima, unosom gaziranih pića, sokova, a povišene su i kod virusnih hepatitisa, kod bolesti pankreasa (hronični i akutni pankreatitis i karcinom) i kod masivnog infarkta.

ALFA AMILAZA

Alfa amilaza je enzim male molekularne mase. Po mestu delovanja spada u enzime digestivnih sokova. Određivanje katalitičke koncentracije alfa amilaze koristi se u dijagnostici i praćenju uspeha u terapiji akutnog pankreatitisa i za otkrivanje upalnih procesa pljuvačnih žlezda.

  • S-alfa amilaza – normalne vrednosti: 28-100 IJ/I
  • U-alfa amilaza – normalne vrednosti: - 0-450 IJ/I

Amilaza je povišena u serumu obolelih od bolesti pankreasa (akutni pankreatitis, tumori) i kod bolesti pljuvačnih žlezda (zauške), a može biti povišena i kod bolesti bilijarnog trakta (holecistitis, holangitis, holelitijaza), perforacije čira na želucu, intestinalnoj opstrukciji, ileusu, uremiji i u postoperativnim stanjima.

KREATIN KINAZA (CPK,CK)

CPK cepa kreatin fosfat i tom prilikom se dobija energija neophodna za funkcionisanje ćelijskog metabolizma. Ovim enzimom su bogati skeletni i srčani mišići i mozak.

Povišenje nivoa u krvi javlja se u svim slučajevima gde su oštećena i razorena pomenuta tkiva - srčani infarkt, povrede i distrofije mišića, premorenost, hipotireoza i moždani udar praćen nekrozom.

LAKTAT DEHIDROGENAZA (LDH)

LDH je enzim koji sa nalazi u jetri, srcu, bubrezima, skeletnim mišićima i eritrocitima i katalizuje međusobno pretvaranje laktata i piruvata.

Povišen je u megaloblastnoj i pernicioznoj anemiji, virusnom hepatitisu, šoku, hipoksiji, infarktu miokarda, cirozi, opstruktivnoj žutici, bubrežnim bolestima, metastatskom karcinomu, kod svih stanja praćenih propadanjem skeletnih mišića, jetre, pluća, kože. Takođe, i kod raspadanja crvenih krvnih zrnaca i nekih tumora.

BILIRUBIN

Bilirubin je krajnji produkt razgradnje proteina koji sadrže hem. Oko 80 % bilirubina nastaje razgradnjom hemoglobina iz eritrocita (nakon 120 dana života eritrocita u krvi) u retikuloendotelnom sistemu (RES). Preostalih 20 % dnevno stvorenog bilirubina nastaje iz prethodnika eritrocita u koštanoj srži (neefikasna eritrocitopoeza) i drugih hem proteina (mioglobin, citokromi, katalaza).

Metaboliše se u jetri i izlučuje u žuči. Akumulira se u krvi kada postoji oštećenje jetre, zapušenje žučnih puteva ili povećano razaranje crvenih krvnih zrnaca. Određivanje bilirubina ima veliki značaj u diferencijalnoj dijagnostici žutica.

  • Normalne vrednosti u krvi: < 21 mikromola/L.

POVIŠENI BILIRUBINI

Mali porast bilirubina ukazuje na izmenjenu funkciju jetre. Uzroci povišenog bilirubina mogu biti dugotrajno lečenje nekim lekovima (tetraciklini, antiinflamatorni lekovi), postojanje kamena u žuči ili virusnih upala - hepatitis (A, B i C). Retko je povišen i u drugim slučajevima abnormalnosti enzimskog sistema u organizmu, kao i kod dugotrajnog gladovanja ili nedovoljnog unosa hranljivih materija.

  • Snižene vrednosti nemaju dijagnostički značaj.

UREA

Urea je krajnji produkt metabolizma belančevina. Izlučuje se putem bubrega tj. mokraće - azotemija ili uremija predstavlja gomilanje azotnih jedinjenja u krvi zbog poremećene funkcije bubrega. U normalnim okolnostima te materije se gotovo uvek odstranjuju putem mokraće.

  • Normalne vrednosti uree u krvi: 2,8-8,3 mmol/l.
  • Povišena koncentracija uree u serumu krvi se pojavljuje kod bolesnika koji imaju smanjenu funkcionalnu sposobnost bubrega - glomerulonefritis, pijelonefritis, nefroskleroza. Takođe, kod bolesnika kod kojih je povećana razgradnja proteina u organizmu (groznica, nakroza) i koji imaju povrede.
  • Snižena je kod dugotrajnog gladovanja i teških oštećenja jetre.

KREATININ

Kreatinin nastaje iz kreatina, putem krvi dolazi do bubrega gde se delom izlučuje iz organizma. Koncentracija kreatinina u serumu zavisi prvenstveno od glomerularne filtracije, pa je dobar pokazatelj funkcije bubrega.

  • Normalne vrednosti: 62-103 umol/l za muškarce, 44-80 za žene
  • Povišen je kod insuficijencija u radu bubrega, akutnih i hroničnih, prepreka u mokraćnim putevima i oštećenja funkcije bubrega nekim lekovima ili otrovima. Povišene vrednosti kreatinina mogu biti i posledica veće fizičke aktivnosti ili uzimanja steroida. Uzrok može da bude i jak proliv koji je doveo do dehidracije organizma.
  • Smanjene vrednosti se javljaju kod trudnica i žena uopšte.

MOKRAĆNA KISELINA

Mokraćna kiselina je proizvod metabolizma purina, materije koja nastaje razlaganjem hrane i nukleinskih kiselina u organizmu. Kako je ona raspadni produkt metabolizma, organizam je mora eliminisati, a to čini na dva načina: dve trećine preko mokraće, a jednu trećinu putem stolice.

  • Normalne vrednosti: 142-416 umol/L.

POVIŠENE VREDNOSTI

Povišene vrednosti se javljaju kod gihta - taloženja kristala mokraćne kiseline u zglobovima, a razlog povišenog nivoa mokraćne kiseline može biti i smanjena sposobnost bubrega da je izluči. Visoke vrednosti se zapažaju i kod pojedinih oblika raka, visokog krvnog pritiska i u trudnoći, kod alkoholičara, u Daunovom sindromu, kod trovanja olovom, loše ishrane, bolesti jetre, kod gojaznosti i psorijaze.

Stres i izuzetno naporne fizičke aktivnosti, kao i oštećenje funkcije bubrega takođe dovode do njenog porasta. Pojedini lekovi, a pre svih terapija citostaticima ili zračenjem kod pojedinih vrsta raka podiže ekstremno njen nivo usled raspada velikog broja tumorskih ćelija iz kojih se oslobađa purin, a samim tim i mokraćna kiselina.

  • Snižena koncentracija nema dijagnostički značaj.

LIPIDI

Poremećaj metabolizma lipida uzrokuju visoki rizik učestalosti ateroskleroze. Ovi poremećaji se procenjuju na osnovu koncentracija holesterola i triglicerida u plazmi, kao i podataka dobijenih elektroforezom lipoproteina.

HOLESTEROL

Holesterol se stvara se u jetri. Njegova koncentracija u krvi je usko povezana sa metabolizmom masti u organizmu, a zavisi i od niza drugih faktora: pre svega načina ishrane, nasleđa, rada hormona tj. žlezda sa unutrašnjim lučenjem, funkcije i integriteta vitalnih organa poput jetre i bubrega.

  • Normalne vrednosti u krvi: < 5,2mmol/l.

POVEĆAN HOLESTEROL

Kod ishrane bogate masnim materijama holesterol se povećava, kao i u početnoj fazi hepatitisa, opstruktivnom ikterusu, lipoidnoj nefrozi, diabetes mellitusu, hipotireozi i nizu naslednih bolesti (hiperholesterolemija tip IIa). I neki lekovi mogu da povise nivo holesterola, kao npr. anabolici i kontraceptivi.

SNIŽEN HOLESTEROL

Snižene vrednosti su obično kod hiperfunkcije tiroideje, kod nekih bolesti kod kojih postoji teško oštećenje jetre (ciroza i teški hronični hepatitisi). Smanjen je i kod pothranjenosti, anemije i u slučaju uzimanja lekova poput aspirina, estrogena, hormona štitne žlezde.

HDL-holesterol

Od ukupnog holesterola u serumu oko 20% otpada na HDL kolesterol (Heavy density cholesterol). HDL holesterol, odnosno njegova podfrakcija, HDL2 ima protektivnu ulogu. Što su više vrednosti HDL holesterola, to je bolje, jer ovaj holesterol "čisti" krvne sudove.

  • Normalne vrednosti su < 1,3 za muškarce I < 1,5 mmol/L za žene
  • Povećani HDL je pokazatelj zaštićenosti od kardiovaskularnih bolesti.
  • I minimalno smanjenje upućuje na povećani rizik od ateroskleroze (taloženje masnoća na unutrašnjim zidovima krvnih sudova, što dovodi do njihovog začepljenja i bolesti kao što su infarkt srca i moždani udar).

LDL holesterol

LDL kolesterol ili ″loš holesterol″ i njegovo određivanje je važno kao faktor rizika za koronarna oboljenja i za aterosklerozu

  • Normalne vrednosti su < 3,3mmol/L.
  • Povišene vrednosti obično su povezane sa nepravilnom ishranom i stresom. Tada se povećava rizik nastanka kardiovaskularnih bolesti, pre svih ateroskleroze.

TRIGLICERIDI

Masnoća iz hrane se hidrolizuje u tankom crevu, apsorbuje i resintetiše u ćelijama crevne sluzokože, ulazi u limfne sudove i u cirkulaciju tj. stiže do jetre. Višak se deponuje u obliku masnih naslaga.

  • Normalne vrednosti su <1,7 mmol/L.

POVEĆANI TRIGLICERIDI

Njihov povišen nivo se javlja kod povećanog unosa hrane, oštećenja funkcija jetre, hroničnog alkoholizma, šećerne bolesti, nefrotskog sindroma, hipotireoze, opstrukcije žučnih puteva, uzimanja nekih lekova npr. kontraceptiva, i što je za savremenog čoveka veoma važno istaći - stresa.

SNIŽENI TRIGLICERIDI

Smanjenje koncentracije triglicerida je od manje dijagnostičke vrednosti i može se naći kod loše ishrane, malapsorpcije, hipertireoze, terminalnih stanja bolesti jetre.

UKUPNI PROTEINI

Proteini su gradivni materijal čovečijeg tela. Sastavljeni su od aminokiselina međusobno povezanih peptidnim vezama. Prema sastavu proteini se dele na jednostavne i složene. Jednostavni proteini izgrađeni su samo od aminokiselina, a složeni proteini pored svoje proteinske strukture sadrže i tzv. neproteinsku ili prostetičnu grupu. Funkcija pojedinih proteina može biti: održavanje osmotskog pritiska, enzimska, odbrambena, gradivna, puferska, transportna, hormonska itd.

  • Povećana koncentracija ukupnih proteina – hiperproteinemija javlja se kod dehidratacije, paraproteinemije i mijeloma i hroničnih bolesti (ciroza jetre, SLE, sarkom, kronične upale).
  • Snižena koncentracija ukupnih proteina – hipoproteinemija javlja se kod prekomerne hidratacije, gubitka proteina iz organizma, smanjene sinteze proteina ili povećanog katabolizma proteina (hipertireoza, diabetes melitus, nefroza, malapsorpcija), kod leukemije i nekih drugih malignih bolesti.

ALBUMINI

Albumin je protein koji se sintetiše u jetri, osnovna mu je funkcija održavanje ravnoteže tečnosti u organizmu.

  • Smanjene koncentracije albumina se javljaju kod jake proteinurije (nefrotski sindrom), urođenih grešaka organizma (disalbuminemija i analbuminemija), bolesti jetre, opekotina i enteritisa.

GLUKOZA

Glikemija pokazuje količinu glukoze – šećera u krvi. Koncentracija glukoze u krvi se održava u granicama normale delovanjem složenog hormonskog sistema.

  • Normalne vrednosti: 4,1-6,1 mmol/l.
  • Povišena koncentracija glukoze - hiperglikemija – diabetes mellitus, feohromocitom, teške opekotine, šok, stanja sa povišenim adrenalinom.
  • Snižena koncentracija glukoze - hipoglikemija – hiperplazija, adenom i karcinom pankreasa, manjak hormona koji su antagonisti adrenalina, kod poremećaja u metabolizmu glikogena i ponekad kod bolesti jetre.

GLUKOZA TOLERANS TEST (OGTT)

Dijagnoza šećerne bolesti ili drugih oblika poremećaja u metabolizmu ugljenohidrata potvrđuje se izvođenjem klasičnog testa tolerancije na opterećenje glukozom (OGTT). OGTT je test kojim se ispituje metabolizam ugljenohidrata i pomoću kojega se može prepoznati rani stadijum dijabetesa.

Koncentracija glukoze je, nakon opterećenja organizma glukozom, povišena i u testu se određuje vreme za koje će koncentracija glukoze pasti na normalu.

GVOŽĐE

Gvožđe je jedan od esencijalnih oligoelemenata u organizmu, sastavni je deo hemoglobina, mioglobina, citohroma i mnogih enzima. Glavno skladište gvožđa je retikuloendotelni sistem, zatim jetra, slezina, koštana srž i bubrezi.

Koncentraciju gvožđa u serumu određuje nekoliko faktora uključujući apsorpciju iz creva, deponovanje u crevima, jetri, slezini i kostnoj srži, gubljenje hemoglobina i sinteza novog hemoglobina. Zajedno sa hemoglobinom, eritrocitima i parametrima koji određuju morfologiju eritrocita (MCV, MCH i MCHC) pruža uvid u stanje koštane srži. Određivanje samo gvožđa nema nikakvog značaja za postavljanje dijagnoze anemije.

  • Normalne vrednosti: 10-28 za muškarce, 6-26 umol/L za žene

SNIŽENO GVOŽĐE

Smanjena koncentracija gvožđa u serumu (hiposideremija) je posledica nedostatka gvožđa u organizmu čiji uzrok može biti malnutricija, malapsorpcija, gubitak gvožđa (nefroza, nefritis, teža krvarenja) ili smanjeno otpuštanje gvožđa iz RES-a (akutne i hronične infekcije, autoimune bolesti) i u toku perioda aktivnog i intenzivnog stvaranja ćelija krvi (hematopoeze).

POVIŠENO GVOŽĐE

Povišeno je kod višestrukih transfuzija, prekomernog davanja preparata gvožđa, povećanog ubrzanog razaranja crvenih krvnih zrnaca, različitih vrsta anemija, hemohromatoze i virusne upale jetre, kod trovanja olovom.

TIBC I UIBC

Gvožđe se u telu transportuje spojeno sa proteinom transferinom (siderofilinom). Od količine transferina u serumu zavisi koliko se gvožđa može vezati, odnosno koliki je ukupni kapacitet vezivanja gvožđa u serumu, TIBC (total iron binding capacity). Normalno je da samo jedan deo transferina ima vezano gvožđe, dok je drugi deo transferina slobodan, tj. nezasićen. Taj deo transferina koji još može vezivati gvožđe zove se nezasićeni kapacitet vezivanja gvožđa, UIBC (unsaturated iron binding capacity).

  • TIBC je smanjen u cirozi, hemohromatozi, nefrozi, hroničnim infekcijama i malignim bolestima, kod razaranja crvenih krvnih zrnaca, uremije.
  • Porast TIBC-a se često javlja kod stanja sa smanjenom koncentracijom gvožđa u organizmu, kod nekroze jetre zbog otpuštanja feritina, kod žena koje koriste oralne kontraceptive, kod anemija, krvavljenja, trudnoće i akutnog hepatitisa.

ELEKTROLITI

Elektroliti učestvuju u raspodeli i održavanju ravnoteže vode, održavaju normalni osmotski pritisak i hidrataciju, potpomažu rad srca i drugih mišića, aktivatori su enzima itd.

KALIJUM

Izuzetno važan mineral koji direktno utiče na funkciju nerava i mišića.

  • Normalne vrednosti: 3,8-5,3 mmol/l.
  • Povišen je kod insuficijencije bubrega i nadbubrežne žlezde. Takođe, kod nagle terapije visokim dozama kalijumovih soli i hiperfunkcije nadbubrežne žlezde.
  • Smanjene koncentracije kalijuma u serumu su kod gubitka usled prekomerne diureze, povraćanja, proliva ili pankreasne fistule, kod dilucije ekstracelularne tečnosti, hiperfunkcije nadbubrežne žlezde, nedovoljne ishrane, gladovanja, gubitka povraćanjem ili dijarejom i naglog prelaza kalijuma iz ekstracelularne tečnosti u ćeliju (dijabetična acidoza).

NATRIJUM

Zajedno sa anjonima predstavlja najveći deo osmotski aktivnih materija u plazmi koje regulišu u velikoj meri raspodelu vode u telu.

  • Normalne vrednosti: 139-154 mmol/l.
  • Povišene koncentracije nastaju kod hiperfunkcije nadbubrežne žlezde, kod preteranog gubitka tečnosti (povraćanje, proliv), traume ili oboljenja centralnog nervnog sistema.
  • Smanjenje koncentracije se dešava u slučaju insuficijencije bubrega i nadbubrežne žlezde, neadekvatnog unosa natrijuma, njegovog preteranog gubitka, gastrointestinalnih poremećaja (gastritis, tumor želuca, intestinalna opstrukcija), jake diureze, hipofunkcije i infektivnih bolesti (pneumonija).

HLOR

Hlor je izuzetno važan za održavanje kiselinskobazne ravnoteže u organizmu i predstavlja neorganski anjon vanćelijske tečnosti.

  • Ukoliko se gubi dolazi do alkaloze (baznosti), kao u slučajevima povraćanja, proliva, ozbiljnije insuficijencije bubrega sa gubitkom soli, hroničnog plućnog emfizema, šećerne bolesti, prekomernog znojenja, poremećaja rada nadbubrežnih žlezda, metaboličke alkaloze.
  • Do ispoljavanja acidoze – kiselosti dolazi kada se hlor preterano konzumira ili zadržava u organizmu. To se viđa pre svega kod bubrežnih bolesti, dehidratacije (gubitka tečnosti iz organizma) i preteranog lečenja fiziološkim rastvorom.

MAGNEZIJUM

Magnezijum je prvenstveno međućelijski elektrolit. Značajan je za prenos signala između nerava i mišića kao i pravilno funkcionisanje srca i krvnih sudova.

  • Samo kod uzimanja prekomernih količina soli magnezijuma, najčešće intravenski ili u vidu injekcija, dolazi do prekoračenja nivoa.
  • Manjak magnezijuma je, s obzirom na smanjenje koncentracije ovog minerala u svakodnevnoj ishrani, daleko češći. Javlja se i kod pothranjenosti i gladovanja, gubitka učestalim stolicama, hroničnog alkoholizma i hronične upale jetre.

KALCIJUM

Kalcijum se u organizmu nalazi najvećim delom u kostima, manjim delom u plazmi (1-2%), Nivo kalcijuma u organizmu, a samim tim i u krvi, direktno zavisi od harmoničnog rada žlezda sa unutrašnjim lučenjem (pre svega paraštitastih žlezda), unosa namirnica koje sadrže kalcijum, aktivnosti organa za varenje i stanja bubrega.

POVIŠEN KALCIJUM

Povišen je kod visoke koncentracije nivoa hormona paraštitaste žlezde, kod pojedinih tumora i metastaza tumora u kostima, kod viška vitamina D, dugotrajne imobilizacije tj. svih bolesti praćenih razgradnjom kostiju.

SNIŽEN KALCIJUM

Može biti i sniženih vrednosti u slučaju kod hipoparatireoidizma, manjka vitamina D, insuficijencije bubrega, velikog broja bolesti varenja, smanjenja količine belančevina u organizmu, upale pankreasa.

FOSFOR

Fosfor je važan u aktivaciji mnogih metaboličkih puteva i uz kalcijum važan za izgradnju kostiju. Njegova koncentracija u serumu je pod direktnim uticajem paraštitastih žlezda, ishrane, apsorpcije u organima za varenje, funkcije bubrega i metabolizma kostiju.

  • Povišene koncentracije fosfora nalazimo kod Pagetove bolesti, nekih malignih bolesti i kod pacijenata kod kojih zarastaju kosti. Povišen je kod insuficijencije bubrega, hipoparatireoze i hipervitaminoze D.
  • Smanjenu koncentraciju fosfora nalazimo kod hiperparatireoze, D hipovitaminoze, hroničnog alkoholizma, oboljenja jetre, poremećaja acidobazne ravnoteže. Takođe, kod malasorpcije, preterane konzumacije alkohola i kao posledicu uzimanja nekih određenih lekova.

ZAKLJUČAK

U laboratorijama se obavlja biohemijska analiza krvi i urina. Ispitivanjem krvi se traže gore navedeni parametri, dok se analizom urina određuje mikrobiološka analiza urina (urinokultura) i biohemijski pregled urina . Biohemijska analiza krvi je jedan od najvažnijih pokazatelja stanja organizma. Kad smo bolesni, ovom analizom se otkriva gde se nalazi žarište, ali i kad ne postoje jasni simptomi, krvna slika (eritrociti, leukociti, trombociti i sedimentacija eritrocita) i biohemijski parametri mogu da ukažu na tinjajuću, još nerazotkrivenu tegobu. Po savetu lekara, do pedesete godine života, analize krvi treba obavljati jednom godišnje, a posle i češće.