microscope preloader

Biohemija

Osnovna biohemija

Glukoza

Glukoza je najznačajniji izvor energije u organizmu. Sintetiše se u samom organizmu ili se unosi putem hrane i može da se uključi u nekoliko metaboličkih puteva, zavisno od trenutnih potreba organizma. Održavanje stalne koncentracije glukoze postiže se koordiniranim dejstvom nekoliko hormona: insulin snižava koncentraciju glukoze, dok glukagon, kortizol, adrenalin i hormon rasta povećavaju nivo glukoze u krvi.

Povišena koncentracija glukoze (hiperglikemija)​ - diabetes melitus, gestacioni diabetes melitus, feohromocitom, teške opekotine, stres, hormonski poremećaji.

Snižena koncentracija glukoze (hipoglikemija)​ - kao neželjeni efekat terapije diabetes melitusa, teške bolesti jetre, tumori koji luče insulin, gladovanje, upotreba nekih lekova.

Referentne vrednosti : 4,1-6,1 mmol/L.

Prema preporukama SZO, određivanje glukoze u krvi je osnova za testiranje glukozne intolerancije. Ako je glikemija našte (posle minimum 12h gladovanja) između 6,1 i 6,9 mmol/L potrebno je primeniti test opterećenja glukozom (OGTT).

Glikozilirani hemoglobin (HbA1c)

HbA1c odražava prosečnu vrednost glukoze tokom prethodna 2-3 meseca u jednom merenju i kao takav predstavlja jedan od kriterijuma za postavljanje dijagnoze diabetes melitusa. Određivanje koncentracije HbA1c može biti sprovedeno bilo kada u toku dana i ne zahteva posebne pripreme uključujući i stanje gladovanja.

Referentne vrednosti:

  • Za zdrave osobe 20-42 mmol/mol (4-6%)
  • Za osobe obolele od dibetes melitusa do 59 mmol/mol (7,6%)

Urea

Urea je krajnji proizvod metabolizma aminokiselina i proteina. Sintetiše se u jetri, u tzv. ciklusu uree, a sintezu stimulišu količina proteina koja se unosi hranom, opterećenje svake vrste-stresne situacije, težak mišićni rad, kao i hormoni koji povećavaju razgradnju proteina (glukokortikoidi i tiroksin).

Urea se najviše izlučuje putem urina, nešto malo znojem, a putem fecesa u neznatnim količinama. Koncentracija u krvi zavisi od količine proteina koja se unosi u organizam, metaboličkog statusa i izlučivanja putem urina. Urea je jedan od tri parametra koja se određuju u proceni funkcije bubrega (pored kreatinina i mokraćne kiseline).

Povećana koncentracija uree (azotemija)​ - hipertenzija, stres, šok, intestinalno krvarenje, bubrežna insuficijencija, kamen u bubregu, tumor bubrega.

Snižena koncentracija uree​ - fiziološki kod dece u fazi rasta, kod trudnica, zbog povećanog unošenja tečnosti (pićem ili intravenski), teške bolesti jetre.

Kreatinin

Zajedno sa ureom i mokraćnom kiselinom služi kao parametar za procenu funkcije bubrega. Nastaje od kreatina koji je od velikog značaja za produkciju energije u mišićima. Kako je koncentracija kreatinina funkcija mišićne mase, kod muškaraca su vrednosti veće nego kod žena, a osim toga zavise i od metode kojom su određene.

Izračunavanje klirensa kreatinina koje podrazumeva sakupljanje 24h-urina je standardni metod za određivanje brzine glomerularne filtracije (GFR). Prema preporukama National Kidney Foundation za procenu funkcije bubrega se primenjuje i formula za izračunavanje procenjenog klirensa kreatinina (eGFR). Formula se aplikuje na računar i izračunava automatski iz vrednosti kreatinina u serumu i godina života pacijenta prema polu. S obzirom da formula ima određena ograničenja, kad god se proceni da nije dovoljno pouzdana klirens kreatinina treba odrediti standardnom metodom.

Povećana koncentracija kreatinina​ - akutne i hronične bolesti bubrega, diabetes melitus, srčana insuficijencija, određeni lekovi (aminoglikozidi, diuretici, citostatici), povećan unos kreatinina kao dodatak u ishrani.

Smanjena koncentracija kreatinina​ - obično se registruje kao prolazna pojava u prvom i drugom trimestru trudnoće, kod starih, neuhranjenih osoba.

Mokraćna kiselina

Mokraćna kiselina je glavni proizvod razgradnje purina, koji mogu biti endogeni (organizam ih sam proizvodi) i egzogeni (unose se hranom). Mokraćna kiselina se zatim oslobađa u krvotok ,filtrira kroz bubrege i izlučuje putem urina.

Povišena koncentracija mokraćne kiseline (hiperurikemija) ​- može izazvati kamen u bubregu i mokraćnim putevima, stvaranje gihta (upalna bolest zglobova)

Snižena koncentacija mokraćne kiseline (hipourikemija)​ - kod teških bolesti jetre, upotrebe lekova (probenecid, alopurinol, kortikosteroidi, estroeni, salicilati...

AST (Aspartat Aminotransferaza, SGOT)

Aktivnost enzima AST je najveća u jetri, vrlo visoka u srčanom i skeletnim mišićima, a manja u bubrezima, mozgu, plućima, pankreasu. Određivanje ovog enzima je od velikog značaja za dijagnozu, prognozu i rano prepoznavanje bolesti jetre u kombinaciji sa drugim enzimima (ALT, alkalna fosfataza, LDH, holinesteraza..). Takodje je od značaja za dijagnozu i prognozu infarkta miokarda i to u kombinaciji sa kreatin-kinazom.

Povećana koncentracija AST​ - bolesti jetre, infarkt miokarda, bolesti mišića, šok, embolija pluća.

Snižena koncentracija AST ​- kod trudnica, nedostatka vitamin B6, hronična hemodijaliza

ALT (Alanin Aminotransferaza, SGPT)

ALT je enzim koji je od velikog značaja za dijagnozu, prognozu i rano prepoznavanje bolesti jetre u kombinaciji sa drugim enzimima (AST, alkalna fosfataza, LDH, holinesteraza). Iako se nalazi u svim organima, najveće koncentracije su u jetri, a zatim u srčanim i skeletnim mišićima, bubrezima. U jetri se nalazi manja aktivnost ALT nego AST, ali se ALT ipak smatra specifičnijim jetrenim enzimom jer ga u jetri ima mnogo više nego u drugim tkivima. Kako je ALT relativno specifičan enzim, naročito je korisno njegovo određivanje kod akutnih bolesti jetre, a kod hroničnih bolesti jetre dijagnostički značaj ima odnos aktivnosti ALT prema aktivnosti ostalih enzima jetre.

Povišena koncentracija ALT​ - bolesti jetre, bolesti srca, konzumiranje alkohola

Snižena koncentracija ALT​​ - trudnoća, deficit vitamina B6, poslednji stadijumi bolesti jetre

GGT (Gama GlutamilTransferaza)

GGT je enzim koji učestvuje u transportu aminokiselina i peptida kroz ćelijsku membranu i održavanju adekvatnog nivoa antioksidanasa u ćelijama. Ulazi u sastav mnogih ćelijskih membrana, ima važnu ulogu u resorpciji aminokiselina iz telesnih tečnosti, kao i u prenošenju aminokiselina u ćelije. Najveću aktivnost ima u ćelijama bubrežnih tubula, a zatim u pankreasu, jetri. Serumska GGT u najvećoj meri potiče iz jetre i ukazuje na oboljenja bilijarnog trakta, zajedno sa alkalnom-fosfatazom. Takođe, povećanje serumske GGT može da ukaže na toksična oštećenja jetre koja indukuju sintezu enzima vezanih za membranu. Određivanje aktivnosti GGT u serumu je značajno kod hepatobilijarnih i bubrežnih oboljenja, kao i za otkrivanje toksičnog alkoholnog oštećenja jetre.

Povišena koncentracija GGT​​ - hepatobilijarne bolesti jetre , alkoholizam, akutni i hronični pankkreatitis.

Snižena koncentracija GGT ​- javlja se retko i nema klinički značaj.

LDH (Laktat Dehidrogenaza)

Ovaj enzim se nalazi u brojnim organima i tkivima i neophodan je u međusobnom pretvaranju laktata u piruvat, odnosno pretvaranju šećera u energiju neophodnu organizmu. Ako dođe do oštećenja ćelija usled bolesti ili povrede, LDH se oslobađa u krvotok i povećava se njegova koncentracija, ali to povećanje nije dovoljno za utvrđivanje lokaliteta i uzroka oštećenja. Postoji 5 izoenzima LDH koji se razlikuju u strukturi i nalaze se u različitim tkivima.

Povišena koncentracija LDH​ - infarkt miokarda, infarkt pluća, povrede mišića, pankreatitis, hemolitička anemija, bolesti jetre, konzumiranje alkohola, narkotika, odumiranje tkiva, infektivna mononukleoza, maligne bolesti, sepsa.

Snižena koncentracija LDH​ - genske mutacije, konzumiranje većih količina vitamina C

Bilirubin

Bilirubin je žučni pigment koji nastaje razgradnjom hema iz hemoglobina ali i drugih hem pigmenata. Postoji ​indirektni (nekonjugovani)​ bilirubin koji normalno cirkuliše u krvi vezan za albumine i koga ćelije jetre preuzimaju i konjiguju u ​direktni (konjugovani)​ bilirubin koji se preko žuči izbacuje u tanko crevo. Konjugovani bilirubin delom metabolišu crevne bakterije i tako nastaje urobilinogen koji se jednim delom reapsorbuje i izlučuje putem urina kao urobilin, a drugi deo se metaboliše u sterkobilinogen koji se izlučuje putem stolice.

Povišena koncentracija bilirubina​ - Žilberov (Gilbertov) sindrom, virusni hepatitis, ciroza jetre, kamen u žuči, tumori žučne kese , pankreasa ili žučnih kanala, hemolitička anemija, lekovi.

Smanjena koncentracija bilirubina ​- nema dijagnostički značaj.

Lipidni status

U skolopu lipidnog statusa najčešće se vrši određivanje ukupnog holesterola, HDL-holesterola, LDL-holesterola i triglicerida. To je osnovni nivo određivanja i dovoljan je za dijagnozu dislipidemije i povećanog rizika od kardiovaskularnih bolesti.

Pre određivanja lipidnog statusa važna je adekvatna priprema:

  • Ne uzimati hranu 12h pre vađenja krvi
  • Uobičajena ishrana bez promene telesne težine 2 nedelje pre ispitivanja
  • 24h pre vađenja krvi ne izlagati se intenzivnoj fizičkoj aktivnosti

Holesterol ima nekoliko uloga u organizmu:

  • Predstavlja depo energije
  • Ulazi u sastav svih ćelijskih membrana i tako učestvuje u izgradnji ćelija
  • Učestvuje u stvaranju polnih hormona, hormona nadbubrežne žlezde, polazno je jedinjenje za stvaranje vitamina D.

Iako ima korisnih uloga u našem organizmu, njegove povišene vrednosti su štetne jer se tada taloži u zidovima krvnih sudova srca i mozga i dovodi do ateroskleroze (suženja krvnih sudova). Kao posledica toga nastaju srčani i moždani udar.

HDL (tzv.“dobar“ holesterol) ​ima protektivnu ulogu jer kupi holesterol iz krvnih sudova i tako ih „čisti“. Povišene vrednosti HDL-a štite ogranizam od nastanka bolesti srca i krvnih sudova, dok njegove snižene vrednosti zajedno sa povišenim vrednostima LDL-a i triglicerida povećavaju rizik od kardiovaskularnih bolesti.

LDL (tzv.“loš“holesterol)​​ je važan kao faktor rizika za koronarna oboljenja i za one pacijente kod kojih je dijagnostifikovana ateroskleroza.

Trigliceridi​ su značajan depo energije u organizmu i njihova primarna funkcija je obezbeđivanje potrebne energije. Visoka energetska vrednost triglicerida, pre svega u adipoznom tkivu, proističe iz sadržaja masnih kiselina i oslobođene energije njihovom oksidacijom. Trigliceridi su nerastvorni u vodi i u krvi se transportuju u vidu lipoproteinskih čestica.